ANAMORFOZA

„ANAMORFOZA“

Anamorfoza je prilagođena projekcija ili perspektiva crteža, slike, skulpture, ili bilo koje druge izvođačko prezentacione, likovno umetničke tehnike koja zahteva od gledaoca, auditorijuma, da koristi posebne uređaje ili zauzimaju određenu tačku u prostoru kako bi mogli da sagledaju, slušaju, ili dožive predstavljeni likovni, izvođački, umetnički sadržaj. Reč Anamorfoza potiče od grčkog prefiksa - ana, što znači - unazad, ponovo, i reči morfe – oblik ili forma.

Ovaj oblik predstavljanja sadržaja javlja se, verovatno nesvesno i nenamerno, još u kamenom dobu u pećinskim crtežima kasnih paleolitskih neolitskih zajednica koje su koristile zidno slikarstvo kao predstavu i akt sporazumevanja, prenošenja znanja i iskustava u svom kulturološkom razvoju.

Nadalje kroz savremenu istoriju ovaj oblik „predstave“ se javlja prevashodno u likovnim tehnikama kao akt prikrivanja pojedinih sadržaja ili pak dočaravanja sadržaja koji zapravo i ne postoje. To se manifestovalo kroz oslikavanje religijskih arhitektonskih zdanja i freskoslikarstva na ravnim, svernim i nepravilnim površinama čime se dobijao utisak drugačijeg prostora, monumentalnosti, veličine pa i strahopoštovanja prema mistifikovanim a na ovaj način realizovanim, religioznim predstavama. Sama dela nastala na ovaj način su zaslužila epitet vrhunskih umetničkih dela.

Razvojem nauke, posebno matematike, geometrije i perspektive, analitičkim sagledavanjem i opisivanjem prostora i metodama njegove ravanske projekcije ovaj fenomen predstavljanja je dobio i naučnu pozadinu i logično objašnjenje.

U savremenoj kulturnoj epohi anamorfozno predstavljanje se ogledalo u svim pojavnim oblicima umetnosti i stvaralaštva ali i života. Našlo je mesto čak i kao razonoda, zabava ali i u edukaciji i naučnim sadržajima.

Od manuelnog predstavljanja aktuelnim tehnikama, evoluiralo je i u digitalne sadržaje podstičući savremene umetnike i stvaraoce da se isprobaju i iskažu svojim radovima i raznim tehnikama čineći ovaj svet zanimljivijim ali i upozoravaju da ponekad očiti sadržaji nisu onakvi kakvim ih vidimo a da je za njihovo potpuno i pravilno sagledavanje ponekad potrebno zauzeti pravilnu poziciju i drugačiji stav.

Posmatranjem objekta koji se reflektuje na nekoj nepravilnoj površini definitivno će stvoriti sliku teško prepoznatljivog u najmanju ruku deformisanog odraza. Ovakva refleksija najčešće izaziva podsmeh pogotovo kad su ličnosti u pitanju jer je prikaz prava komična kreatura.

Ali šta reći kada se na takvoj površini ukaže fantastično pravilna slika - odraz bez ijedne deformacije. E to onda izgleda ovako.

U tom slučaju realnost izgleda malo drugačije. Zapravo je model u realnosti deformisan algoritmima koji su potrebni da bi se na zakrivljenoj površini pojavio konačan oblik. Ovo ne bi moglo da se izvede bez odgovarajuće digitalne tehnologije. Konkretno, u pitanju su i načini realizacije deformisanog objekta koji se dobija savremenim načinima 3d štampanja modela.

Međutim cela stvar nije novijeg datuma. Ovakve predstave se često javljaju u raznim epohama u umetničkim delima, što predstavlja temu ovog bloga a poznata je pod nazivom “anamorfoza”

Tehnika vuče korene iz Egipta, antičke Grčke, preko renesanse, baroka, Salvadora Dalija do uličnih crtača i savremenih kompijuterskih programa…

Prema Wikipediji, anamorfoza je iskrivljena projekcija ili perspektiva koja od posmatrača zahteva korišćenje posebnih naprava ili zauzimanje posebnog gledišta da bi rekonstruisao sliku.

U Istoriji (umjetnosti) su posebno bile poznate anamorfne slike za čije je posmatranje bilo nužno cilindrično ogledalo. Tek kad bi se takvi crteži pogledali u odrazu postali bi prepoznatljivi.

Fotografija iznad prikazuje jedan takav rad modernog umetnika Ištvana Oroša.

Rubens, Anamorfoza

Umetnik bi postavljao reflektivnu površinu ispred sebe i papira. Crtajući po papiru i posmatrajući odraz, umetnici su terali sebe i svoju kinestetiku da protiv svih zakona logike icrtavaju deformisane crteže koji su se mogli rastumačiti ili pravilno sagledati samo uz pomoć te reflektujuće površine.

Da nije samo stvar talenta već i nekih zakonitosti, dokazivali su matematičari koji su geometrijski predsavljali deformaciju na osnovu funkcija zadate površine.

Proveru tačnosti iscrtane deformacije, proveravali bi postavljanjem, sada konkretne površine u crtež, čime bi se pokazao stvarni izgled crteža i njegova korektnost.

Tehnika je danas veoma interesantna i kao turistička atrakcija gde “ulični” umetnici isrtavaju iluzionističko-fotorealistične radove na ulicama koristeći malo svoj talenat za realizam a malo stare proverene matematičko-geometrijske metode.

…Geometrijska eksplinacija postupka…

Mnogi slikari u klasičnim tehnikama malog formata eksperimentišu sa primenom anamorfoznom pristupu kao što su radovi slikarke Karoline Jaklevic

Gotovo sve oblasti primenjene umetnosti od arhitekture preko industrijskog i grafičkog dizajna, fotografije, itd. su se oprobale i još uvek eksperimentišu sa primenom anamorfizma.

Ratomir Kulic, „Anamorfoza”, fragment, 2004. Fot. iz arhiva M. Šuvakovića

Svakako jedna od najmlađih primenjenih umetnosti je anamorfozno vajarstvo potpomognuto, kao što je sa početka bloga pomenuto digitalnim tehnologijama. Autor radova Jonty Hurwitz koristio je tehnologije računarskih algoritama i softverskog 3D modelovanja kao bi pripremio skulpture za 3D (prostornu) štampu. Radovi su izloženi u kombinaciji sa cilindričnim površinama gde se posmatranjem iz određenog ugla posmatranja reflektuje pravi izgled skulpture.

Kuriozitet primene računarskih tehnologija je da zbog svoje kompleksnosti nikad pre toga nije rađena a tim ni viđena skulptura koja je deformisana na osnovu zakrivljene refleksije.

Ostali radovi ovog umetnika…

Pripremio: D.Vračarević mart 2013